Beogradska berza se u proteklom periodu snažno zalagala za donošenje i primenu zakona koji bi regulisao kolektivo investiranje i upravljanje sredstvima, kako institucija tako i fizičkih lica, i prava je šteta što je jedan pravni akt ovakvog značaja toliko dugo čekao na usvajanje.

Investicioni fondovi, kao i dobrovoljni penzioni fondovi sigurno će pozitivno uticati na tržište hartija od vrednosti, ali ove institucije treba posmatrati znatno šire od pojma aktivnog učesnika na finasijskom tržištu. One po svojoj prirodi predstavljaju alternativu štednji u bankama i kao takve postaju značajan instrument za prikupljkanje i plasiranje viškova kapitala koji postoje i u našoj zemlji.

Tako prikupljen kapital, koji je neophodan sektoru privrede, postaje jeftiniji i lakše dostupan alokacijom preko hartije od vrednosti (akcije i/ili obveznice). U poređenju sa sadašnjom situacijom, kada su jedina sredstva za razvoj ili kredit kod banke ili reinvestiranje profita kompanije, hartija od vrednosti može postati značajan alternatavni način finansiranja kao što je to u drugim ekonomijama.

Investicioni fondovi omogućavaju svima koji imaju višak sredstava da ih plasiraju na tršite kapitala, bez preterano visokog znanja o investiranju i truda oko analiziranja investicionih mogućnosti, što inače kao prethodnu aktivnost, zahteva svaka investiciona odluka. Kada se i registruju domaći investicioni fondovi, oni će biti profesionalno osposobljeni za načine pronalaženja prinosno sposobnih, tržišno atraktivnih i kvalitetnih hartija (i uopšte investicija) kojima će trgovati i tako svojim ulagačima obezbeđivati profit.

Po pravilu, ovakvi tipovi učesnika intenziviraju trgovačke procese, ali samo ukoliko postoje dovoljno kvalitetne i kapitalno značajne kompanije u koje mogu ulagati.

Odgovor na ovo pitanje u stvari i definiše buduća ograničenja koja će investicioni fondovi i imati u neposrednoj budućnosti. Naime, jedan od razloga zašto se Beogradska berza u proteklom peridu snažno zalagala za donošenje ovog zakona je i omogućavanje pojedincima iz Srbije da aktivno učestvuju u privatizacionim procesima posredstvom ovih profesionalnih investitora.

Svakodnevno natpolovično učešće stranih investora u ukupnom prometu koji se ostvari na Beogradskoj berzi upravo govori da je neusvajanjem ovog zakona na vreme našim građanima oduzeta mogućnost da koristeći usluge profesionalaca uvećaju svoje inače oskudne budžete. Da su postojali investicioni fondovi pre procesa preuzimanja na primer Hemofarma, naši građani su mogli učestvovati u profitu koji je tom prilikom otišao građanima drugih zemalja koji su putem svojih investicionih fondova ostvarili značajne kapitalne dobitke.

Ukoliko pogledate strukturu vlasništva kompanija koje sačinjavaju indeks BELEX15 možete videti da su njihovi dominantni akcionari upravo inostrani investicioni fondovi koji štednju svojih klijenata plasiraju na naše tržište. Sa druge strane iskustva drugih zemalja, a posebno Hrvatske govore da je potrebno značajno vreme i snažna propaganda, pa i edukacija, da bi investicioni fondovi aktivirali štednju stanovništva i da bi postali značajni igrači na domaćem tržištu. Olakšavajuća okolnost jeste da se u proteklim godinima broj domaćih portfolio investitora konstantno povećavao i da postoji značajna masa kapitala koja se može privući dobrim upravaljnjem od strane fondova.

Svaka vrsta investicija zasnovana je na ličnim preferncijama pojedinca tako da ne postoji univerzalni šablon po kome je moguće izvršiti odabir investicionog fonda. Najvažnije je sigurno dobro se informisati i proučiti ponudu, uslove i troškove koji će se javiti kod ovakvog načina ulaganja u hartije od vrednosti. Nakon ovakvog upoznavanja sa stanjem, izbor će zavisiti od rizika koji je svaki pojedinac spreman da preuzme, a koji zavisi od tipa fonda odnosno njegove buduće strategije. Kao što je praksa u svetu, a kako je propisano i našim zakonom, investicioni fondovi će opsežno informisati potencijalne klijente (članove) o strategiji investiranja, ostvarenim rezultatima i sl.

Najveći problem sa kojim će se suočiti budući menadžeri investicionih fondova je izbor hartija u koje treba uložiti. Iako je tržišna kapitalizacija Beogradske berze viša od 10 milijardi dinara, primetan je nedostatak najvećih domaćih kompanija takozvanih „blue chip“-ova. Javna preduzeća, odnosno veliki sistemi kao što su NIS, Telekom, EPS, Aerodrom isl. predstavljaju u suštini osnovu na kojoj treba graditi tržište kapitala, jer su to kompanije za koje su institucionalni investitori (investicioni i penzioni fondovi, osiguravajuće komapanije) najviše zainteresovani.

Izlaganje pomenutih kompanija tržištu ima više prednosti. Profesionalni investitori dobijaju kvalitetan materijal u koji mogu da ulažu i na taj način plasiraju akumuliranu domaću štednju u razvoj domaćih kompanija, a država ima na raspolaganju najbolji tržišni mehanizam za određivanje cene pri eventualnoj prodaji dela svog kapitala u tim kompanijama. Pri tome, okolnost što je kompanija na berzi ne utiče na opredeljenje države kada će i kojoj meri i kojim strateškim partnerom podeliti svoje suvlasništvo.

Takođe, same kompanije će, korišćenjem svoje pozicije na tržištu kapitala, biti u mogućnosti da emitovanjem novih hartija od vrednosti prikupe jeftinija investiciona sredstva za dalji razvoja. U slučaju pak da se ovakva preuzeća na pojave na Berzi, domaća investitori neće imati dovoljno kvalitetnih hartija u koje mogu da ulažu, pa će shodno prirodnoj težnji kapitala da stvara prinos kao i po prirodi svoje delatnosti tražiti prinosne mogućnosti u drugim zemljama. Na takav način možemo doći u paradoksalnu situaciju da mi kao zemlja kojoj su potrebna sredstava za razvoj postanemo izvoznici kapitala i na takav način finansiramo tuđi razvoj, a istovremeno naša privreda zavisi od skupih kredita.

Takođe, prilikom eventualne prodaje državnog kapitala u ovim kompanijama, bez njihovog izlaska na Berzu, uvek će neko moći postavljati pitanja „da li je postigniuta cena mogla biti i viša.“ Zar nismo svedoci da se i posle duže vremena od prodaje paketa akcija nekih kompanija u javnosti i dalje vode polemike o visini prodajne cene, načinu prodaje i sl.

Osim svoje osnovne delatnosti u svojstvu organizatora tržišta hartija od vrednosti, Beogradska berza razvija i svoju edukativnu funkciju. Dakle, uvažavajući sve principe koji se postavljaju pred berzu, a koji se odnose na njenu neutralnost kako u pogledu tržišnog materijala tako i u pogledu učesnika, Beogradska berza će preko sredstava informisanja koja su joj dostupna, pružiti svaku informaciju o tome šta je investicioni fond, koje vrste fondova postoje, kako investicioni fond funkcioniše, u čemu su prednosti, a u čemu nedostaci štednje kroz ulaganje u investicioni fond, ko nadzire rad tih institucija isl.

Razni servisi koje je razvila Berza, a koji služe za informisanje javnosti o osnovoj delatnosti Berze i cenama kao osnovnom berzanskom „proizvodu“ imaju i neku vrstu kontrolne funkcije lične investicione odluke.

Ipak, najvažniji sadržaj svake pijace, pa i berze kao svojevrsne pijace hartija od vrednosti, je asortiman i kvalitet robe u ponudi. Bez dobre ponude teško da će sve druge aktivnosti, bile one edukativne ili inovatvne u zakonodavno-pravnom ili tehničko tehnološkom pogledu, doprineti značajnijoj afirmaciji ovog segmenta finansijskog tržišta. Sama pojava investicionih fondova je značajna, ali njihov uticaj na finansijski život Srbije ili pak uspeh samih investiconih fondova biće merljiv jedino na punom tržištu.