Domaći indeksi slabiji su za više od petine od početka godine, dok ovdašnjim ulagačima mala uteha može biti što su minusi u regionu još veći. Oporavak svih tržišta biće sasvim sigurno mukotrpan i bolan a svakako neće uslediti bez ispunjenja jednog uslova - obnove poverenja ulagača.

Period za nama i te kako je pokazao drugu stranu medalje ekonomskih prednosti globalizacije. Američki nekretninski bum i potonja kreditna infekcija poput tajfuna proširila se berzama širom sveta ojadivši investitore od Njujorka do Tokija.

Kako to obično biva, nesigurnost plasmana u neopipljivim finansijskim instrumentima pojačala je uloge u proverenim robama koje beleže konstantan rast vrednosti. Nafta, kao najsigurnije utočište globalnog sveta, svakodnevno ruši cenovne barijere dok je troškovna strana većine biznisa ozbiljno pokrenula inflacionu spiralu.

Dobrih vesti koje bi mogle potaknuti vodeća svetska tržišta nigde nema na vidiku dok najviši finansijski zvaničnici moćnih zemalja prosto bauljaju u pokušajima ne bi li ublažili krizu i izbegli recesiju.

Sama činjenica da smo korelirali sa svetom makar i u ovom negativnom kontekstu, teško da može biti velika uteha. Probleme svetskih tržišta uvezli smo iz „druge ruke“ preko globalnih igrača, dok bazične principe investiranja i akcionarstva koji bi ulagačima u normalnim prilikama obezbedili sigurnost i poverenje još uvek ni u naznakama nismo prepisali.

Jasno je da ne možemo uticati na svetsku nelikvidnost, no možemo li nešto učiniti u lokalu kako bi barem ublažili gore spomenute efekte? Kreiranje adekvatnog poslovnog ambijenta i uvođenje principa korporativnog upravljanja, svakako su stvari koje mogu biti od pomoći.

Društveno-politička i makoekonomska stabilnost su prvi kriterijumi koje neko tržište mogu izbrisati sa spiska poželjnih. Kreiranje poslovnog ambijenta u kojem su unapred poznata pravila, jednaka za sve učesnike, koji, pak, odlučuju koji će nivo rizika preuzeti kako bi ostvarili željeni prinos, osnova je svakog zdravog tržišta.

Pogoršanje makro uslova, radikalno menja očekivanja ulagača do one tačke kada prestaje njihovo interesovanje za ulaganje. Nakon što su sve navedeno iskusili u praksi, ovdašnji ulagači bi mogli pomisliti da su najgori dani iza nas.

No, nagoveštena politička stabilnost moraće doživeti svoju proveru i u praksi dok će afirmacija finansijskog tržišta biti ne samo jedna od stvari koje će čekati u redu iza populizma i drugih pitanja sa evidentim, kratkoročnim efektima za političke elite.

Ostvarivanje principa korporativnog upravljanja, pak, može zaličiti na pitalicu o kokoški i jajetu. Slabo korporativno upravljanje ne doprinosi poverenju ulagača, te stoga kompanije i ne mogu biti predmet većeg berzanskog interesovanja, te se finansiraju iz drugih izvora.

S druge strane, ovakav ambijent, emitente ne podstiče da razvijaju principe korporativnog upravljanja čime se krug zatvara, a tržište ostaje nelikvidno bez ispunjenja svoje osnovne funkcije. Glavni postulat korporativnog upravljanja - pitanje agencijskog problema (kako ukrotiti direktore) nije nimalo jednostavno rešiti ali je svakako jedini put koji bi mogao osigurati prava malih akcionara u pokušaju da iskontrolišu postupke menadžera.

Tržište na kojem se ne uspostavi kontrola menadžera, sa adekvatnom kaznom u slučaju nepoželjnog ponašanja (smena, krivično gonjenje i dr), tera male ulagače ili na preuzimanje kompanija ili na prestanak investiranja, što je više verovatno. Suprotno, stvara se ambijent koji mami i kompanije i ulagače na berzu koja postaje efikasan poligon za alociranje kapitala.

Kakve sve ovo ima veze sa aktuelnom finansijskom krizom? Nikakve, osim što će kapital, dugo nakon okončanja trenutne krize, izbegavati mala, neuređena i visoko rizična tržišta čiji karakter definišu samovolja direktora ili nezrelost poličkih elita.

Ako izbegnemo ovaj put, kandidujemo se da budemo deo korpusa zemalja u razvoju čija će tržišta ostvariti brži oporavak. U protivnom, ostaćemo na marginama interesovanja ulagača, i nakon promene svetskog trenda.